BBNS logo

Citation

Огњен Карановић (историчар), Милорад Вукашиновић (публициста), “Аница Савић Ребац - Портрет учене Новосаткиње ,” ББНС, accessed November 21, 2019, http://view.bbns.rs/items/show/610.
Есеј

Аница Савић Ребац - Портрет учене Новосаткиње

Аутор/и: Огњен Карановић (историчар), Милорад Вукашиновић (публициста)

ИЗВОРНИ ОБЈЕКАТ
Кључне речи: Аница Савић Ребац, грађанско друштво, књижевност, знамените новосађанке
Извор: Аутори есеја: Огњен Карановић (историчар), Милорад Вукашиновић (публициста)
Објављивач: Нема података
Датум: 26.07.2016
Физички опис: Есеј
ДИГИТАЛНИ ОБЈЕКАТ
Алтернативни назив: Нема података
Схема метаподатака: Даблин кор
Унос метаподатака: Културни центар Нови Сад
САДРЖАЈ:
Језик: Српски
Област: Нема података
Опис садржине: Одломак: Од настанка Града Новог Сада, а посебно од када је исти пресељењем Матице српске у њега прерастао у чувену Српску Атину или престоницу српске културе, у релативно малој заједници његових грађана, увек је био препознатљив и признат слој становништва којег су новосадски суграђани и у свакодневној комуникацији обасипали епитетом „новосадисти“. Поменуте Новосађане и Новосађанке познајемо или памтимо као људе чији су животни и делатнички портрети на различите начине, а посебно у културолошком и интелектуалном погледу, изразито допринели просперитету Новог Сада у протекла два века. Из Рацке вароши окићене статусом слободног краљевског града у XVIII столећу, Нови Сад се развио у својеврсни центар и плодоносни „расадник“ српске науке, књижевности и уопште културе. Носиоци наведених процеса били су управо поменути „новосадисти“, личности према којима имамо толики дуг који би се сматрао вечно неизмиреним, уколико бисмо били толико бесловесни да починимо онај најтежи злочин према њиховом делу, какав је злочин заборава. Личност и дело наше знамените новосаткиње, философкиње, преводитељке, филолошкиње, хеленисткиње, књижевнице, једном речју најобразованије жене свог времена у Србији, Анице Савић Ребац, већ више од пола века академска и шира јавност, суптилно и дискретно покушава да одгурне на маргине сећања и спознаје Колективитета. Значај њеног дела то не допушта и жилаво се одупире свим насртајима неразумних цензура од стране оних чија би животна поука могла бити садржана у крилатици да је све несхваћено истовремено и несхватљиво, односно неприхватљиво. Можда и из наведног разлога помен њеног имена прво, а понекад и једино буди сећање на њено опредељење да се вредности живота, које је неизмерно поштовала и уградила у „олимпијске“ домете свог професионалног опуса, огледа и у несумњиво контроверзном праву индувидуе на окончање истих. Поједини тумачи личне трагедије и смрти Анице Савић Ребац, аналагно претпостављеној безличности смрти, свешћу „паланачке“ потребе за тумачењем, обезличили су и њен живот. Тако је саговорница Томаса Мана, жена чије је име Европа некоћ славила, постала тек биобиблиографска одредница у неком од знаменитих лексиконских публикација српског и југословенског издаваштва. Учена НОВОСАТКИЊА постала је симбол мистификације недовољно познатог. Можда је њен живот недовољно познат, али њој је и те како било јасно да је култура најочитији сегмент једнообразности српског друштва са великим европским колективитетом, док је њено дело и данас незаобилазни субелемент културолошког модела по коме Нови Сад опстојава и као будућа ЕВРОПСКА ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ. 

Прочитајте пун текст есеја ОВДЕ