BBNS logo

Citation

“Поздрав из Новог Сада,” ББНС, accessed September 21, 2017, http://view.bbns.rs/items/show/522.
фотографија

Поздрав из Новог Сада

Аутор/и: Аутор није назначен и/или је непознат

ИЗВОРНИ ОБЈЕКАТ
Кључне речи: Дунавска улица; Дунавски парк; Фонтана Нинфа
Извор: Нема података
Објављивач: Нема података
Датум: око 1979.
Физички опис: Разгледница, у боји
ДИГИТАЛНИ ОБЈЕКАТ
Алтернативни назив: Дунавска улица; Водоскок нимфа; Дунавски парк
Схема метаподатака: Даблин кор
Унос метаподатака: Марковић, Блаженка; ГБНС
САДРЖАЈ:
Језик: Нема података
Област: Нови Сад, Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Опис садржине:

Поглед на Дунавску улицу са шеталишта у Дунавском парку

     Првих година 20. века, када је на месту гостионице "Код енглеске краљице" подигнута судска плата (данас Музеј Војводине), тада је и шири простор испред палате уређен, засејана је трава, засађено дрврће, а кроз травњак су направљене земљане стазе. У парку према Дунавској улици постављена је скулптура Нинфа, рад новосадског вајара Ђорђа Јовановића, а 1925. године около је направљен први цветни партер.

Ђорђе Јовановић

     Рођен у Новом Саду 21. јануара 1861. године, умро је у Београду 23. марта 1953. године. Био је српски вајар и академик Српске академије наука и уметности. 
     По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на École des Beaux-Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890.
     Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.
     Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.
     Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.
     Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу (1898) у ожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.
     Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920. године.