Дунавска бановина је била управна јединица Краљевине Југославије, успостављена Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године. Закон је донео краљ Александар I Карађорђевић. Доношењем Септембарског устава 1931. године, ова бановина је постала управна и самоуправна јединица. Међу девет бановина била је највећа после Савске бановине.
     Обухватала је Војводину – Банат, Бачку и Барању и већи део Срема, затим целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део Војводине.
     Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд. Седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати (Бановина, данашње Извршно веће АП Војводине).