BBNS logo

Citation

“Уставъ за Читаоницу сербску у Н. Саду,” ББНС, accessed August 22, 2018, http://view.bbns.rs/items/show/12.
текст

Уставъ за Читаоницу сербску у Н. Саду

Аутор/и: Аутор није назначен и/или је непознат

ИЗВОРНИ ОБЈЕКАТ
Кључне речи: Читаоница српска у Новом Саду; Устав; Нови Сад; Слободна краљевска варош Нови Сад
Извор: Нема података
Објављивач: Брзотиском Игњата Фукса
Датум: 1861.
Физички опис: Корице, картон обложен црним платном са златотиском на предњим и задњим корицама.
2 непагиниране стране и 8 пагинираних.
ДИГИТАЛНИ ОБЈЕКАТ
Алтернативни назив: Устав за Читаоницу сербску у Н. Саду, 1861. година; Читаоница српска у Новом Саду; Устав; Нови Сад; Слободна краљевска варош Нови Сад
Схема метаподатака: Даблин кор
Унос метаподатака: Марковић, Блаженка; ГБНС
САДРЖАЈ:
Језик: српски, ћирилица
Област: Нови Сад, Аустроугарска; 45.2568704, 19.84833960000003
Опис садржине:

Устав за Читаоницу српску


Устав за Читаоницу српску је прочитан у Државној скупштини 2. маја 1860. године и тиме верификован. Састоји се из 36 чланова.

     Кратка историја Читаонице српске у Новом Саду


     У првој половини XIX века Срби у Војводини били су под туђинском влашћу. Проналажени су различити начини да се традиција и духовност српског народа чува и очува. А када су се озбиљније почеле појављивати српске књиге, новине и часописи наметнуло се размишљање о томе како да оне дођу у што више руку и како народ што више да их чита.
     После одговарајућих припрема, 23. септембра 1845. године, у згради Грчке школе (садашње зграде у Грчкошколској улици бр. 3) одржан је састанак на коме су примљена правила друштва и изабрана је управа. За привременог председника изабран је Јован Рајић млађи, истакнути правник и професор лицеја, за потпредседника Платон Јевремовић, парох Сабоне цркве, а за секретара Радивоје Стратимировић.
     Чињеница је да се постојање Српске читаонице у Новом Саду по неким изворима везује и за 1838. и 1839. годину. Наиме, у Новом Саду је тих година давало представе такозвано Летеће позоришно друштво. Те представе приређиване су у корист Читаонице. Постоји такође и опис изгледа Читаонице српске у Новом Саду из 1842. године. Међутим, Градска библиотека која ради на традицији Српске читаонице у Новом Саду приклонила се 23. септембра 1845. године као свом рођендану, будући да за њега има извоне документе.
     Организовање Српске читаонице у Новом Саду омогућено је добровољним прилозима грађана и угледних људи из других српских крајева, прикупљених на баловима који су за ову сврху и организовани. Читаоница одмах почиње да развија национални дух. На самом отварању истакнуто је да Срби желе да им се призна народност и зато оснивају Читаоницу како би у њој могли да добијају и читају српске књиге и новине. А сам непосредни повод за њено оснивање је увођење мађарског језика за званични, уместо латинског. То су Срби схватили као опасност за свој језик и своју националну независност, па су стога и приступили формирању Српске читаонице, као једне од брана у чувању своје народности и идентитета.
    Нема сумње да је Читаоница српска у Новом Саду умногоме делила судбину свог народа. У њеној богатој историји видљиво је стога неколико периода. Први траје од оснивања до 1848–1849. године, до чувене Буне, када је Нови Сад јуна месеца бомбардован и када је и Читаоницу задесила иста судбина као и цео град (поготово његов српски део). Наиме, Читаоница је разрушена и дуго је требало да се обнови њен рад. Овај период је значајан и по томе што је од маја месеца 1847. године на челу Читаонице био Јован Хаџић (Милош Светић), знаменита фигура српске духовности тога доба. После Буне, дуго је требало да Нови Сад у сваком погледу, па и духовном, буде спреман за нове узлете. Тек крајем педесетих година прошлог века, пре свега захваљујући залагању изнетом на страницама „Српског дневника“, поново се заговара потреба обнављања читаоничког рада. Јован Хаџић (Милош Светић), као још увек легитимни председник читаонички, није био за њено обнављање, и ти покушаји су потрајали. Тада, међутим, на политичку позоницу војвођанског српства крупним корацима ступа њен најмаркантнији представник др Светозар Милетић. Користећи енергичне захтеве чланства Читаонице да се обнови њен рад и потврду Устава Читаонице од стране Ц. Кр. српско-банатског намесништва у Темишвару, 22. децембра 1860. године, створио је претпоставке да она настави свој рад. Због тога, на захтев већине чланова, одржана је 2. марта 1861. године Скупштина читаонице, на којој је Јован Хаџић поднео оставку. За председника Читаонице изабран је др Светозар Милетић, а за секретара Јован Јовановић Змај, већ афирмисани и признати песник.
     Када је избио Први светски рат и Српска читаоница у Новом Саду морала је да дели злу судбину са осталим српским установама. Сва њена имовина, укључујући и архиву, уништена је. Зато ми о њеним активностима знамо пре свега преко новинских текстова и забелешки. Готовина Читаонице депонована је код Српске гимназије новосадске, са којом ова установа има изузетно дуготрајне и чврсте везе.
     По ослобођењу и уједињењу Војводине са матицом земљом, Србијом, 1918. године, Читаоница је обновила свој рад већ током 1919. године. Морало се почети изнова са набавком књига, часописа и другог неопходног материјала.
     У ослобођеној земљи Читаоница губи, што је сасвим разумљиво, ону улогу коју је имала када је српски народ у Војводини водио борбу за своју националну слободу и независност, и свој рад усаглашава „са духом времена и промењеним приликама“.
     За време окупације од 1941. до 1945. године, Читаоница је настојала да одржи активности и свој дух. Своју индивидуалност Читаоница чува до 1958. године, када обједињавањем са библиотеком „Ђура Даничић“, рејонским библиотекама града, а нешто касније и позајмним одељењем Библиотеке Матице српске, поприма облик и начин деловања који и данас има као Градска библиотека у Новом Саду, једна од највећих јавних библиотека позајмног типа у целој земљи.